Imao sam sreću da sam zagrebačku arhitekturu šezdesetih godina, i to upravo onu koja predstavlja takozvanu zagrebačku arhitektonsku školu, onu karakterističnog poteza, sa zamahom, a time ništa manje promišljenu i suptilnu, upoznavao šećući i vozeći se gradom u ugodnu društvu, čega se, kao u priči o Pruostovoj maloj madelaine, odonda uvijek prisjećam. Jedan simpatičan doživljaj veže se na drugi.